Писмо индијанског поглавице Seattle-a из 1854. године, упућено америчком предсједнику у Вашингтон као одговор на понуду да бијелци купе индијанску земљу....
Како можете купити или продати небо, топлину земље? Та идеја нам је страна. Ако ми не појседујемо сјвежину ваздуха и бистрину воде, како ви то можете купити?
Сваки дио те земље свијет је за мој народ. Свака сјајна борова иглица, свака пјешчана обала, свака магла у тамној шуми, сваки инсект, свети су у памћењу и искуству мога народа. Сокови који колају кроз дрвеће носе сјећање на црвеног човјека. Мртви бијели људи заборављају земљу свога рођења када оду у шетњу међу звјездама. Наши мртви никада не заборављају ову лијепу земљу јер је она мајка црвеног човека.
Ми смо дио земље и она је дио нас. Мирисно цвијеће наше су сестре, јелен, коњ, велики орао, сви они су наша браћа. Стјеновити врхунци, сочни пашњаци, топлина тијела понија и човјек - сви припадају истој породици.
Тако, кад Велики поглавица из Вашингтона шаље глас да жели купити нашу земљу, тражи превише од нас. Велики поглавица шаље глас да ће нам сачувати мјесто тако да ћемо ми сами моћи живјети удобно. Он ће нам бити отац и ми ћемо бити његова дјеца. Ми ћемо разматрати вашу понуду да купите нашу земљу. Али то неће бити тако лако. Јер та земља је света за нас.
Та сјајна вода што тече брзацима и ријекама није само вода, већ и крв наших предака. Ако вам продамо земљу морате се сјетити да је то свето и морате учити вашу дјецу да је то свето и да сваки одраз у бистрој води језера прича догађаје и сјећања мога народа. Жубор воде глас је оца мога оца.
Ријеке су наша браћа, оне нам утољују жеђ. Ријеке носе наше кануе и хране нашу дјецу. Ако вам продамо нашу земљу морате се сјетити и учити нашу дјецу да су ријеке наша браћа, и ваша, и морате од сада дати ријеци доброту какву бисте пружили свакоме брату.
Ми знамо да бијели човјек не разумије наш живот. Један дио земље њему је исти као и други, јер он је странац који дође ноћу и узима од земље све што жели. Земља није његов брат него његов непријатељ и када је покори он креће даље. Он за собом оставља гробове очева и не брине се. Он отима земљу од своје дјеце и не брине се. Гробови његових очева и земља што му дјецу рађа заборављени су. Односи се према мајци-земљи и према брату-небу као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати као стадо или сјајан накит. Његов апетит прождерат ће земљу и оставити само пустош.
Не знам. Наш начин је другачији него ваш. Изглед ваших градова боли очи црвеног човјека. А можда је то јер црвени човјек је дивљи и не разумије. Нема мирног мјеста у градовима бијелог човјека. Нема мјеста да се чује отварање листова у прољеће или дрхтај крила инсеката. А можда је то јер сам дивљи и не разумијем. Бука једино дјелује као увреда за уши. И шта је то живот ако човјек не може чути усамљени крик козорога или ноћну препирку жаба у бари?
Ја сам црвени човјек и не разумијем. Индијанац више воли благи звук вјетра кад се поиграва лицем мочваре као и сам мирис вјетра очишћен подневном кишом или намирисан боровином. Ваздух је скупоцјен за црвеног човека јер све живо дијели једнаки дах - животиња, дрво, човјек. Бијели човјек не изгледа као да опажа ваздух који дише. Као човјек који умире много дана он је отупио на смрад. Али ако вам продамо нашу земљу морате се сјетити да је ваздух скупоцјен за нас, да ваздух дијели свој дух са свим животом који подржава. Вјетар што је мом дједу дао први дах такође ће прихватити и његов последњи уздах. И ако вам продамо нашу земљу морате је чувати као светињу, као мјесто где ће и бијели човјек моћи доћи да окуси вјетар што је заслађен мирисом пољског цвијећа. Тако ћемо разматрати вашу понуду да купите нашу земљу. Ако одлучимо да прихватимо, поставит ћу један услов: бијели човјек мора се односити према животињама ове земље као према својој браћи. Ја сам дивљак и не разумијем неки други начин. Видио сам хиљаде распадајућих бизона у прерији што их је оставио бијели човјек устреливши их из пролазећег воза. Ја сам дивљак и не разумијем како димећи гвоздени коњ може бити важнији него бизон кога ми убијамо само да останемо живи.
Шта је човјек без животиња? Ако све животиње оду, човјек ће умријети од велике усамљености духа. Шта год се десило животињама убрзо ће се догодити и човјеку. Све ствари су повезане.
Морате научити своју дјецу да је тло под њиховим стопама пепео њихових дједова. Тако да би они поштовали земљу, реците вашој дјеци да је земља с нама у сродству. Учите вашу дјецу као што чинимо ми с нашом да је земља наша мајка. Шта год снађе њу снаћи ће и синове земље. Ако човјек пљује на тло пљује на себе самога. То ми знамо: земља не припада човјеку; човјек припада земљи. То ми знамо. Све ствари повезане су као крв која уједињује породицу. Све ствари су повезане. Шта год снађе земљу снаћи ће и синове земље. Човек не тка ткиво живота; он је само струк у томе. Шта год чини ткању чини и себи самоме.
Чак и бијели човјек, чији Бог говори и шета с њиме као пријатељ с пријатељем, не може бити изузет од заједничке судбине. Ми можемо бити браћа после свега. Видећемо. Једну ствар знамо, коју ће бијели човјек једног дана открити - наш Бог је исти Бог. Ви сада можете мислити да га ви имате као што желите имати нашу земљу; али то не можете. Он је Бог човјека и његова самилост једнака је за црвенога човјека као и за бијелога. Та земља је драга Њему и шкодити земљи јест презирати њеног Створитеља.
Бијели ће људи нестати можда и пре осталих племена. Запрљајте ваш кревет и једне ноћи угушићете се у властитом ђубрету. Али у вашој пропасти свјетлећете сјајно, потпаљени снагом Бога који вас је донио на ту земљу и за неку посебну сврху дао вам власт над њом као и над црвеним човјеком. Судбина је мистерија за нас јер ми не знамо кад ће сви бизони бити поклани и дивљи коњи припитомљени, тајни дијелови шуме тешки због мириса многих људи и поглед на зреле брежуљке замрљан брбљајућом жицом. Гдје су птице? Отишле су. Гдје је орао? Отишао је. То је крај живљења и почетак борбе за преживљавање.
